Laments

Scientific transcription
(by Thede Kahl and Sabrina Tomić)

Cyrillic transcription
(by Vića Mitrović)

Serbian translation
(by Slavica Jović Kolerović)

English translation
(by Annemarie Sorescu-Marinković)

Tắbăru al máre
Tăbărî́t m'-a tăbărî́t-o
Śe-ĭ tăbắr máre șî griĭáu
Dîn tră úșa Griĭéśilor-o.
Nu-ĭ tắbar máre șî griĭáu
dîn tră úșa Griĭéśilor-o,
maĭ tắbar máre șî griĭáu
dîn tră úșa lu al mort-o.
Nu-ĭ tắbar máre șî griĭáu
dîn tră úșa Griĭéśilor-o, 
ma ĭe muó̯rće, ńágră muó̯rće. 
Dar al mort așá mʾ vorbiĭáre:
”Muó̯rće, muó̯rće, ńágră muó̯rće, 
mult iș ńágră șî urî́tă
șî colțátă șî zîmbátă“
Dar muó̯rća așá mʻ spuńĭáre:
„Nu mi-s ńágră niś urî́tă,
niś colțátă niś zîmbátă
ma mi-s mî́ndră șî frumo̯ásă
dî la Dumńeḑéu̯ lăsátă.
Núma șắdî șî al'égî,
ĭo al'ég, da nu cul'égî.
Tot kimĭéț pră băćiśĭál'e, 
kimĭećíță pră crpoáńe, 
soldățéĭ pră sebl'ioáre, 
voĭńiśéĭ pră clăbeśoáre, 
ńevĭéstă pră învel'itoáre, 
fĭáće mári pră drzári, 
șî bek'eári pră stăgári, 
dar fećíță pră perćíță,
cópiĭ miś pră căśul'íță, 
lud'íșoŕ pră fășăĭoáre, 
păcuráŕ pră cîrdúŕ mári, 
moș bătrîń pră bárbă álbă, 
șî băbúță pră śepsúță. 
Merź al mórtî tot năínće, 
zaúĭte će śe a fost napóĭi! 
Će abáće la d'irĭápta, 
acólo îĭ poćáca tá(re), 
vĭeḑ dă nu vi rătăśíre. 
Cînd șoi'íl'i va aráre, 
șî śérbi va sămănáre, 
cucurúḑ va răsăríre, 
atúnś al mort va veńíre. 
Merź al mortî tot năínće.
C-acólo-ĭ cál'a curátă.

Тăбăру ал маре
Тăбăрит м-ја тăбăрит-о
Ш́е'ј тăбар маре шй гријау
Дйн трă уша Гријеш́илор-о.
Нуј тăбар маре шй гријау
дйн трă уша Гријеш́илор-о,
мај је тăбар маре шй гријау
дйн трă уша лу ал морт-о.
Нуј тăбар маре шй гријау
дйн трă уша Гријеш́илор-о,
мa je муорће, њагрă муорће.
Дар ал морт аша м’ ворбијаре:
“Муорће, муорће, њагрă иш муорће, 
мулт иш њагрă шй урйтă
шй колцăте шй зймбате.”
Дар муораћа аша м’ спуњјаре:
“Ну мис њагрă ниш́ урйтă,
ниш́ колцате ниш́ зймбате,
ма мис мндрă шй фрумоасă
де ла Думњедзеу лăсатa.
Нума шед шй аљег,
јо аљег, да ну куљег.
Тот кимјец прă бăћиш́ијаље,
кимјећице прă крпоање,
солдăцеј прă себљиоаре,
војњиш́еј прă клăбеш́оаре,
њевјестe прă йнвељитоаре,
фјаће мари прă дрзари,
шй бекјеари прă стăгари,
дар фећице прă перћице,
кoпиј миш́ прă кăш́уљице,
луђишор прă фaшăјоаре,
пăкурари прă кăрдур мари,
мош бăтрњ прă барбă албă,
шй бăбуце прă ш́епсуце.
Мерж́ ал морт тот наинће,
зaујте ће ш́е а фост напој!
Ће абаће ла ђирјаптă,
аколо йј поћака та,
вeдз дă ну ви рăтăш́ире.
Кйнд ш́оиљи ва араре,
шй ш́ерби ва сăмăнаре,
кукурудз ва рăсăрире,
атунш́ ал морт ва вењире.
Мерж́ ал морт тот нăинће
К'аколо ј’каља куратă.

Veliki Sabor
Što se sabor saboruje
sabor važan i veliki
da l’ to Grci saboruju?
Grci sabor ne sabraše
već je ovaj tužni sabor
ispred vrata pokojnika.
Grci sabor ne sabraše,
već je ovaj tužni sabor
sve zbog smtri, crne smrti.
Pokojnik joj govoraše:
„Smrti, smrti, crna smrti,
ružna li si, grozna li si.
izkežena i zubata“.
A smrt njemu odgovara:
„nisam ružna, nisam grozna,
iskežena nit zubata,
već sam lepa i prelepa
i od Boga darovana.
Ja biram i izbiram
ali redom ne uzimam,
samo sedim i probiram:
kmetove po štapovima,
kmetovice po maramama,
a vojnike po sabljama;
mladiće po šubarama,
nevestice po suknjama,
devojke po svatovima,
a momke po barjaktaru;
curice po čupercima,
dečicu po kapicama,
odojčad po povojnici,
a čobane po krdima;
starce po sedim bradama,
a starice po čepcima“.
Pokojniče napred samo,
zaboravi šta pre beše,
pa ti skreni desnom stranom.
Tamo ti je strana jaka
tuda nećeš zalutati.
Kad orlovi orat budu,
a jeleni sejat stanu
i kukuruz bude niko,
tad će mrtav da se vrati.
Pokojniče, napred samo,
jer je tuda staza čista.

The big congregation
Congregation, congregation
what’s this big and sad congregation
in front of the Greeks’ door?
It’s not a big and sad congregation
in front of the Greeks’ door,
rather, it’s a sad congregation
in front of the dead man’s door.
It’s not a big and sad congregation
in front of the Greeks’ door,
but Death, black Death.
The dead man spoke like this:
“Death, Death, black Death,
you are very black and ugly,
disfigured and fanged.”
But Death answered like this:
“I am neither black, nor ugly,
neither fanged, nor disfigured,
but handsome and beautiful,
as God created me.
I only sit and choose,
I choose, but don’t pick:
Farmers by their sticks,
countrywomen by their headscarves,
soldiers by their sabres,
young men by their caps,
married women by their skirts,
lasses by their dowry,
lads by their wedding flags,
little girls by their locks,
little boys by their caps,
infants by their diapers,
shepherds by their herds,
old men by their white beards,
old ladies by their hoods”.
Walk ahead, dead man,
forget what used to be!
Turn right,
there’s your path.
Be careful not to go astray.
When the eagles plough,
and the stags sow,
and corn sprouts,
then the dead will return.
Walk ahead, dead man,
the path is clear.

Śe ǐ’ pră cî́mpu cu bužóru?
Acólo să împárće du̯óru.
Dor dă múmă șî dă tátă,
șî dă fraț șî dă surórĭ-o,
dă ćeĭke dă mătușóń-o.
Śeĭ pră cî́mpu al bužorít-o?
Fúźe śĭárbu rău răńít-o
cu copíće potcovíće,
cu co̯arńíl'i auríće,
śe dîn gúră páră-ĭ cúre,
dă pră nắrĭ-o lumănắrĭ-o,
dăr dîn ók'i lăcrămĭoáre,
dîn copíće sk'inćiĭoáre,
co̯áda îĭ tráźe pulberĭoár'e
șî îș súźe urmișo̯áre. 
Dar în co̯árńe śe-m duśáre?
Cum ĭe l'ágăn dă bumbácî,
astrucát ĭe cu mătásă
la luvát pră al mort dîn cásă.
L'egańál dî bumbăśiálî, 
ud'íńa al mort în ĭálî. 
Śe̯árbu în co̯árńe la luvátî,
fúga cu ĭal că mĭa dátî.
Fúźe śe̯árbu, cum fuźáre,
pî́nă śe̯árbu aźunźáre
la un stăáń máre dă pĭátră.
Źos pră al mortî mi-l lăsáre.
Śe̯árbu năpóĭ fúga dáre,
cu cod'íța pulberáre,
urmițî́l'i ș-astrucáre.
Únd'e al mórtî sî duśáre,
suo̯árl'i nu măĭ răsărĭáre,
niś lúna nu lumináre,
niś vînt númăĭ aburáre,
niś cocóșî nu cîntáre.
Numáĭ žă̯al' șî numáĭ du̯óră,
nú ĭe fráće nú ĭe su̯óră,
nú ĭe múmă, nú ĭe tátă,
numắĭ stă̯ań máre dă pĭátră.
Al mort mi să spomîntáre
șî înăínće tot pl'ecáre.
Șî merźáre cît merźáre
păn-la cî́mpu cu bužóru.
Dar la cî́mpu cu bužóru
acólo să împárće dóru.
Cum ĭe mî́ndru șî frumósî
De bužu̯órî înflurítî,
dar dă žă̯al' ĭe sprîžol'ítî,
tu̯ot cu lácrăme stropítî.
În mižlócu lu bužóri
ĭástă un cu̯órtî viorítî
ĭa strucátî cu arźíntî.
Da supt cort śíńe șăd'áre?
Șắd'a D'íĭa Somod'íĭa
la foíță premeńáre,
la cărț ńágre îm' scriĭáre.
Dar al mort cînd aźunźáre
búnă ḑî́ŭa că îĭ dáre.
Ĭa nu sta, nu-l mulțămĭáre,
Áma dă mi-l înftruntáre:
„Únd'e al mortî aĭ pl'ecátî,
lúmĭa álbă ț-aĭ lăsátî?
Or că vrĭámĭa ța veńítî
dă pl'ecát la ud'ińítî?“
Dar al mort așá-m vorb'áre:
„Ǐo mi-s drumáș dîn dăpárće
că mă ćem nu poś-străbáće,
că ma ćem că am rătăśítî.
Ma mă rogî ĭo dă ćíńe
să mă scriĭ în fu̯óĭa álbă!
D'íĭe, D'íĭe Somod'íĭe
scríĭe mă în párća víĭe!
“Dar ĭa așá îĭ spuńáre: 
Al mort, tu ć-aĭ dăpărtát-o,
múlće otáre aĭ trecút-o.
Ǐo cond'íĭu m'-am perdútî
șî măstíla m'-am svîrșî́tî,
foáĭa álbă m'-am împlútî.
Să će scríu în foáĭa ńágră,
În foáĭa ńágră cu aĭ perdúțî.
Dă lúmĭa álbă să će zaúĭțî.
Că cond'íĭu m'-am noĭítî,
șî măstî́la m'-am împlútî,
foíța am înśepútî.
Șî-n foáĭa ńágră îl scriĭáre.
Ǐal atúnś sî învésel'áre
Șî naínće îm' pl'ecáre.
Șî merźáre cît merźáre,
pî́nă nu do anźunźáre
la o válcă loc adắncî.
Ǐástă o púnće îngustúśică.
Cum ĭe náltă, minunátă,
a supt ĭa ĭe máre báltă
să ći̯áme al mort să trĭácă.
Cum ĭe naltă supțărícă
ca un fir dă sîrmośícă.
dă únd'e prinḑ nu să țî́ńe.
Cum să fácă al mort să trĭácă
Că să ći̯áme că să ńácă?
Lî́ngă púnće śe ĭeráre?
Ǐéra un fir dă aluńáo,
dar în fir dă aluńáo
ĭástă o álbă răndurĭáo.
Ǐa berdá șî străžur'áre,
to̯áće sufl'íće rînd'áre.
Rîndurícă rîndur'áo,
púnća źos o coboráre
șî cî́ta o măĭ lățáre.
Dumńeḑéu aźunźáre
șî lu al mortî mî́na-ĭ dáre.
"Treś al mort, nu će ćemĭáre,
c-am trecút ĭo moș batrî́ńi,
ș-am trecút bábe bătrî́ńe,
șî voĭńíś daĭ ćińer'éĭi,
șî ńevĭástă ćińer'i̯ál'e,
ś-a lăsát la l'egăńál'e,
ș-am trecút ĭo d-aĭ bek'ári,
ș-am trecút șî fĭáće mári,
șî școláŕ, șî păcurári.
Șî copíĭ d-aĭ mikićéĭ-o,
șî pră ćíńe să će tr'ecî
nu će ći̯áme nu će ńecî.
Al mort cînd púnća treśáre,
la d'irĭápta în raĭ merźáre.
M'erź al mortî tot năínće,
tu nu će rugá dă míńe!
Dúće, al mórtî, dă će ro̯ága
źos la míla Dómnulúĭ-o,
sus la scára śérulúĭ-o.
N-acólo-ĭ poćáca tá(re),
vĭeḑ dă nu vi rătăśíre.
Al mort atúnś a pl'ecáre,
la d'ir'ápta la raĭ merźáre,
cắtră úșa ráĭulúĭ-o,
la marźína tráĭulúĭ-o.
Cînd la úșă mĭ-a aźunźáre
mắnă d'írĭáptă înćiźáre,
cu ińe̯álu în úșă dáre.
Dumńeḑắu̯ se smiluĭáre,
to̯áće úșl'i dășk'id'áre,
cu al mórtî-n raĭ tunáre.
Șî toț svî́nțî îl așćetáră,
búnă ḑî́ŭa că miĭ dáre.
Șî toț svî́nțî-ĭ mulțumĭáre,
L-áșk'éta șî-l sprižońáre.
La śe scámnî că-l șăd'áre?
La scamńá-l dă aržință̯álî
Șî la másă dă mătásă.
La scámnu dă împărățî́ĭe
Șî dă vac șî dă veșíĭe,
șî la lócu al dă ud'ínă.
Pî́nă lúmĭa șî pomî́ntu,
să ud'ińáscă aśi̯á ca sfî́ntu.
M'erź al mórtî tot năínće.
Lu al mort să-ĭ fíĭe prostî́t-o
Śe gúd'é noĭ am vorbít-o.
Dă la noĭ la Dumńeḑắu,
dă la noĭ la pátru ínsă
to̯áće raĭúŕ țî-s dășk'ísă,
drumurĭál'i atắl'e înćínsă,
sufl'ețắlu ogoĭít-o,
ogoĭít șî umirít-o,
dîn ásta lúme-n áĭa lúme.
O̯ásăl'i să-ș ud'ińáscă
Lúmĭa álbă se dorĭáscă.

Ш́е ј’ прă кймпу ку бужору?
Аколо сă ймпарће дуору.
Дор де мумă ку дă татă,
шй дă фрац ку де сурорј-о,
дă ћејке ку мăтушоњ-о.
Ш́еј прă кймпу ал бужорит-о?
Фуж́е ш́ербу ал рăу рăњит-о
ку копће потковиће,
ку коaрњиљи аориће,
ш́е дйн гуре парă иј курје,
дăр дйн нăри лумăнăри,
дăр дйн оки лăкримјоаре,
дйн копиће скинћијоаре,
коада иј траж́е пулбероарјă
шй йш суж́е урмишоаре.
Дар йн коарње ш́е’м душ́аре?
Kум је љагăн де бумбак,
аструкат је ку мăтасă
ла луват прă ал морт дйн касă.
Љегењеаљ де бумбăш́иал,
уђињешће ал морт ин јеал.
Ш́ербу ин кроање ла луват,
фуга ку јел кă мја дат.
Фуж́е ш́ербу, кум фуж́жаре,
пăнă ш́ербу аж́унж́аре
ла ун стăањ маре дă пјатре.
Ж́ос прă ал морт мил лăсаре.
Ш́ербу напој фуга даре,
ку кођица пулбераре, 
урмицйљи йш аструкаре.
Унђе ал морт сă душ́аре
Суоариљи ну меј рăсăрјаре,
ниш́ Луна ну луминаре,
ниш́ вйнт нумеј абрураре,
ниш́ кокошй ну кйнтаре. 
Нума ј'жеаљ шй нума ј'дуор,
нује фраће нује суор’,
нује мумă, нује татă,
нума ј’стăњ марă дă пјатрă.
Ал морт ми сă спомнтаре
шй йнăиншће тот пљекаре
Шй мерж́аре - кйт мерж́аре-
пăн'ла кймпу ал ку бужору.
Дар ла кймпу ку бужору
аколо сă ймпарће дору.
Кум је мндру шй фрумос
Де бужуор је йнфлурит,
дар дă жăљ је спржољит, 
туот ку лакриме ј'стропит.
Йн мижлоку лу бужори
јеасте ун куорт виорит - 
аструкат је ку арж́инт.
Да супт корт ш́иње шăђá? 
Шăђá Ђија Сомођија
ла фојицă премењаре,
ла кăртц њеагре йм скријаре.
Дар ал морт кйнд аж́унж́аре 
бунă дзиуа кă йј даре.
Jа ну ста, ну мулцaмјаре,
Ама дă ми-л йнфтрунтаре:
„Унђе ал морт ај пљекат,
лумја албе цај лăсат?
Ор кă врјамја ца вењит 
дă пљекат ла уђињит?“
Дар ал морт аша ворбјаре:
“Јо мис друмаш дйн депарће
шй ме ћем ну пош́ стрăбaће,
кă мă ћем к’ам рăтăш́ит.
Ма ме рог јуо дă ћиње
сă мă скриј ин фуоја албă!
Ђије, Ђије Сомођије
скрије ме ин парћа вије! “
Дар ја аша иј спуњаре:
Ал морт, ту ћај дăпăртат,
мулће отаре ај трeкут.
Јуо конђију мјам пeрдут
шй мăстила мјам свршт,
фуоја албă мјам ймплут.
Ма сă ће скриу ин фоја њагрă,
йн фоја њагрă ку ај пердуц. 
Дă лумја албă сă ће зaујц
Кă конђију м-јам нојит,
шй местйла м-јам ймплут,
фојица aм йнш́епут.
Шй йн фуоја њагрă йл скријá.
Јел атунш́ сă йнвесеља
Шй неинће йм пљека.
Шй мерж́аре кйт мерж́аре,
пăнă ну до анж́унж́аре
ла о валкă луок адăнк. 
Јеасте о пунће йнгустуш́икă
Кум је налтă, минунатă,
а супт ја је маре балтă -
сă ћијаме ал морт сă трјакă.
Кум је налтă супцăрикă
ка ун фир дă срмош́икă -
д’унђе приндз ну сă цйње.
Кум сă факă ал морт сă трjакă
Кă сă ћијаме кă сă њакă?
Лйнгă пунће ш́е јераре?
Јера ун фир дă алуњао,
дар йн фир дă алуњао
јеасте о албă рăндуриао.
Ја берда шй стрăжујарăре,
тоаће суфљиће рйнђаре.
Рйндурика рйндурјао,
пунћа ж́ос о коборăре
шй кйта о мăј лăцаре.
Думњедзеу аж́унж́аре
шй лу ал морт мйна иј даре.
"Треш́ ал морт, ну ће ћемјăре, 
кă ам трекут јо мош бăтрњ,
шй ам трăкут бабе бăтрње,
шй војњиш́еј дај ћињереј,
шй њевјастă ћињеријаље
ш́а лăсат ла љегењијаље,
шй ам трекут јо дај бeкeреи,
шй ам трекут шй фјаће мари,
шй школари, шй пăкурари, 
шй копиј дај микићеј,
шй прă ћиње сă ће трјек 
ну ће ћијаме ну ће њек.
Ал морт кйнд пунћа треш́аре
ла ђирјапта йн рај мерж́аре.
Мерж́ ал морт тот нăинће,
ту нуће руга дă миње!
Дуће, ал морт, дă ће роага
ж́ос ла мила Домнулуј,
сус ла скара ш́ерулуј.
Наколо йј поћака та(ре),
вeдз дă ну ви рăтăш́ире.
Ал морт атунш́ йм пљекаре, 
ла ђирjапта ла рај мерж́аре,
кăтре уша рајулујо,
ла марж́ина трајулују.
Кйнд ла ушă мја аж́унж́аре
мăнă ђирјапта йнћиж́аре,
ку ињјеалу йн ушă даре.
Думњедзеу се смилујаре,
туоаће ушиљи дăшкиђаре,
ку ал морт ин рај тунаре.
Шй тоц свинци йл ашћетаре,
бунă дзиаo кă миј даре.
Шй тоц свнцй йј мулцамјаре,
Л’ашћетá шй’л сприжоњаре.
Ла ш́е скамн кă йл шăђаре?
Ла скамњеал де арж́инцеал
Шй ла масă дă мăтасă.
Ла скамну дă ймпăрăцйје
шй дă вак шй дă веш́ије,
шй ла локу ал дă уђинă.
Пăнă лумја шй помнту,
сă уђињаске аш́иа ка свнту.
Мерж́ ал морт ток нăинће.
Лу ал морт сăj фије простйт-о 
ш́e гуђе ној ам ворбит-о. 
Де ла ној ла Думњедзеу,
де ла ној aљe патру инсă 
тоаће рајури цйс дешкисă,
друмурљи атăље йнћинсă,
суфљецалу огојит-о,
огојит шй умирит-о,
дйн аста лумје йн аја лумје. 
Оасиљи сăш уђињаскă
Лумја албă се дорјаскă.

Na tom božurovom polju
tu se žal golemi deli:
žal za majkom i za ocem,
žal za braćom i sestrama,
za tetkama i tečama,
Po polju sa božurima,
trči jelen teško ranjen,
kopita mu potkovana,
rogovi mu pozlaćeni,
iz usta mu para curi,
iz nozdrva plamen liže,
iz očiju suze teku,
iz kopita varničice,
repom vuče po prašini
i tragove svoje skriva.
A šta nosi međ’ rogove?
Kolevčicu od pamuka
što je svilom pokrivena-
mrtoga od kuće uze.
Kolevčicu od pamuka
s pokojnikom što odmara.
Međ rogove mrtvog uze,
te pobeže brzo, brže.
Jurio je jelen tako
dok najednom on ne stiže
do goleme kamen-stene.
Mrtvoga na zemlju spusti,
i brzo se natrag vrati,
a repom prašinu diže
i trаgove svoje skriva.
Tu, gde mrtav odlazaše,
Sunce nikad ne izlazi,
ni srebrni Mesec mladi;
od vetra ni daška nema,
petlovi ne kukuriču,
samo žal i samo tuga;
nema brata, nema seje,
nema oca, nema majke,
samo stenje i kamenje.
Pokojnik se tad prepade:
gde se nađe, gde dopade?!
Krenu napred hodajući,
tako stiže putujući,
u to polje božurovo.
Na tom polju božurovom
tu se žal za svima deli.
Lepo polje, krasno polje,
po njem’ samo božur cveta,
al’ cvetovi božurovi,
uveli su i sprženi,
od žalosti i od suza
koje mrtvi prolivahu.
Nasred polja božurovog
stoji čardak viloviti,
čistim srebrom prepokriven.
Ko mi sedi pod čardakom?
Sedi Diva Samodiva
crne knjige prelistava,
crne knjige ispisuje.
Kad umrli do nje stiže,
pozdravi je s poštovanjem.
Ona pero ne odloži,
niti pozdrav uzvraćaše,
stade da ga prekoreva:
„Gde si pošo’ čak ovamo?
Beli svet si napustio,
Ili ti je vreme došlo,
da na večni odmor pođeš?“
A pokojnik odgovara:
“Ja sam putnik iz daleka,
sam putujem preko međa
i bojim se zalutaću,
pa te molim da mi ime
upišeš u belu stranu.
Divo, Divo Samodivo,
piši me na stranu živu!“
A ona mu odgovara:
„Od svog sveta si daleko,
mnoge međe ti si prošo’,
sve dok ovde nisi došo.
Ja sam pero izgubila,
i  mastilo potrošila,
belu stranu popunila.
Crna strana ti pripada,
gde se pišu izgubljeni,
na beli svet zaboravi!
Ja sam pero obnovila
i mastilo dopunila,
načela sam stranu novu
u nju ime da ti pišem
crna strana ti pripada“.
Tada mrtvom lakše beše
i malo se razveseli,
pa on opet napred krenu.
Hodao je dugo, dugo,
sve dok nije naišao
na veliku provaliju.
Preko nje je brvno tanko.
Visoko nad provalijom
brvno tanko kao srma,
gde ga takneš tu se kida.
Ispod njega mutna voda,
strah je mrtvoga od toga.
Povisoko iznad vode,
pored brvna leska raste.
A u lesci lastavica
što stražari i osmatra
ko će tankom mostu prići.
Čudna ptica lastavica
redom mrtve dočekuje,
brvno spušta sa visina
proširuje i poravna,
po njemu se ići može.
Tad Bog stiže do umrlog
i mrtvome ruku pruži:
„Daj mi ruku, napred kreni,
prevezo sam mnogo sveta:
mnoge starce sedobrade,
i starice i mladiće,
a i mlade nevestice -
ostaše im kolevčice!
Prevezo sam mlade momke,
mlade momke i devojke,
i školarce i čobane,
i dečicu za ručicu,
i tebe ću da prevezem,
udaviti ti se nećeš.
Kada pređe preko mosta,
krenu mrtav desnom stranom,
do raja  mu malo osta.
Pokojniče, napred samo,
nemoj meni  da se moliš!
Idi gde se molit može:
dole, gde je milost Božja,
gore gde su merdevine
za penajnje u nebesa.
Gledaj, nemoj zalutati!
Krenu mrtav desnom stranom,
a pred njim su Rajska vrata,
i kraj zemaljskog života.
Kad do Rajskih vrata stiže,
a on desnu ruku diže,
i prstenom u njih kucnu.
Dobri Bog se smilovao
sva mu vrata otvorio,
mrtvog u Raj uvodio.
Svi ga sveci dočekaše,
on ih redom pozdravljaše,
a oni mu zahvališe.
Sveci mrtvog dočekaše,
i lepo ga prihvatiše,
dadoše mu stoličicu,
čistim srebrom okovanu,
i siniju pred stolicom,
čistom svilom prekrivenu.
Stolica mu kao presto
da zauvek, kroz vekove,
dok je zemlje dok je sveta,
da odmara tu do veka.
Pokojniče napred samo,
a mrtvome nek je prosto,
sve što mi izgovorismo.
Od nas malo, od Boga više.
Od nas četri što pevasmo,
sav raj ti se otvorio,
tvoji puti pravi bili,
a duša ti našla mira,
s ovog sveta na svet onaj.
Svoje kosti odmorio,
belog sveta željan bio!

 

What’s on the peony field?
Longing is bestowed there:
longing for mother and father,
brothers and sisters,
aunts and uncles.
What’s on the peony field?
A badly wounded stag is running,
with shoed hooves,
and gilded horns.
Flames are blowing from his mouth,
candles leaking from his nostrils,
tears running down his eyes,
sparks are flying from his hooves.
He’s dragging his tail through the dust
and hiding his traces.
But what’s he carrying on his horns?
A cotton cradle
covered in silk
he took the dead from his house.
Cotton cradle,
with the dead resting inside.
The stag took the dead on his horns,
then ran off.
The stag runs and runs,
until he arrives
at a huge stone-wall.
He puts the dead on the ground,
and quickly goes back,
raising dust with his tail
and hiding his traces.
Where the dead is heading to,
the sun never rises,
the moon never shines,
the wind never blows,
the rooster never crows,
it’s only regret and longing.
There are no brothers, no sisters,
no mother, no father,
but a huge stone-wall.
The dead gets frightened
and walks forward,
step by step,
to the peony field.
But on the peony field
longing is bestowed.
A beautiful field
of blooming peonies,
but burnt down by sorrow,
and watered with tears.
In the middle of the peonies
rises a fluttering tent,
covered in silver.
But who sits under the tent?
Diva Samodiva,
flipping through her sheets,
writing in her black books.
When the dead man arrives,
he greets her with respect.
She doesn’t stop, doesn’t greet back,
but rebukes him:
“Where are you going, dead man,
leaving your white world behind?
Has your time come
to go to eternal rest?”
But the dead speaks like this:
“I’m a traveller from afar,
afraid I can’t go through,
afraid of getting lost.
I pray to you:
Write me on the white sheet!
Diva, Diva Somodiva,
write me on the list of life!”
But she replies:
“Dead man, you’re far from your world,
you crossed many boundaries.
I lost my pen,
finished my ink,
and filled the white sheet up.
I’ll write you on the black sheet,
where the lost are written,
forget about the white world.
I restored my pen
and filled it with ink,
turned a new page.”
And wrote his name on the black sheet.
He then rejoices
and walks further on,
step by step,
until he arrives
at a deep chasm.
Above it is a narrow bridge,
high up, beautiful,
underneath it – murky water,
which the dead fears to cross.
The bridge is high and thin
like a wire,
you cannot stay still on it.
How should he cross it?
He’s afraid he would drown.
What’s next to the bridge?
A hazelnut tree.
On the hazelnut tree –
a white swallow.
It guards and watches out,
ordering all souls.
The pretty swallow
lowers the bridge
and makes it a bit wider.
God arrives
and gives the dead man his hand:
“Cross, dead man, don’t be afraid,
I have held old men
and old women
and young lads
and young wives
who left their cradles behind,
and I have held lads
and lasses
and schoolchildren and shepherds
and infants.
I’ll hold you, too,
don’t be afraid, I’ll not drown you.”
When the dead man crosses the bridge
he turns right to go to heaven.
“Go ahead, dead man,
don’t pray to me!
Go, dead man, pray
down, to the mercy of the Lord,
up, to the stairs of heaven.
There is your path,
be careful not to go astray.”
The dead man then leaves,
turns right to go to heaven,
to the door of heaven,
at the edge of life.
When he reaches the door
he stretches out his right hand,
and knocks with his ring.
God shows mercy
and opens all doors,
to enter heaven with the dead.
All saints are waiting for him,
and he greets them.
Everybody greets back,
then they wait and support him.
What chair is he sitting on?
On a silver chair,
at a silk table.
On the king’s throne,
forever and ever,
at the resting place.
‘Til kingdom come
to rest like a saint.
Walk ahead, dead man.
Shall he be forgiven for
everything we talked about.
From us to God,
from the four of us,
all heavens are open to you,
your roads stretched out,
your soul soothed,
relieved and tranquil.
From this world to that world
to rest his bones,
and long for the white world.

Rắsărít, mĭa răsărít-o,
rắsărít un fir dă brad-o
dî́ntră úșa lu al mort-o
cu vîrvî́rĭo păn în śi̯er'-o
cu p̯o̯al'íl'i źos pră mắrĭ-o.
Śeĭ dîn vîr pîn la pomî́nt-o
Tot ĭe áur șî arźínt-o.
Al mort la brad îm' merźáre,
núma sta șî să rugáre,
Rugămî́ntu pî́nă śi̯er'-o
să rúga î́ncă dă ĭal-o.
„D-aúḑ brád'e, fráća brád'e,
ĭa astrînźéț tu po̯al'il'íre
șî rad'ícă-ț cr'anźil'íre
să tr'ec cu piśoaril'ére,
să așćérn ośo̯aril'íre,
că la pĭapt mi-s rău tăĭátî,
dar la spáće rău pușćatî
cu săźátă dîn ĭerbátă,
tot ĭerbátă înveńinátă.“
„Nu poś, nu poś să l'e astrî́ngî
că în po̯ál'il'i da mĭál'e
ńagră vídră s-a puĭátî,
rădăśíńl'i apl'ecátî.
Cîn vidra va a lătráre
raĭ ță să va dășkid'áre.
„D-aúḑ brád'e, fráća brád'e,
ĭa astrînźéț mižlo̯aśil'íre
șî răd'íkă-ț crĭanźil'íre
să trĭec cu piśoaril'íre,
să așćérn ośo̯aril'íre,
că la pĭapt mi-s rău tăĭátî,
dar la spáće rắu pușcátî
cu săźátă dîn ĭerbátă
tot ĭerbátă înveńinátă.“
„Nu poś, nu poś să l'e astrî́ngî
Că în po̯ál'il'i da mĭál'e
Gálbin șă̯árpe s-a puĭátî,
Crĭanźíl'i mĭ-a înfășurátî.
Cîn șárpíl'i va fișcońáre
Raĭ ță să va dășkid'áre.“
„D-aúḑ brád'e, fráća brád'e
ĭa astrînźéț vîrvîr'il'ire
șî rad'ícắ-ț crĭanźil'íre
să trĭec cu piśo̯áril'íre,
să așćérn ośo̯aril'íre,
că la pĭapt mi-s rắu tăĭátî,
dar la spáće rắu pușcátî
cu săźátă dîn ĭerbátă,
tot ĭerbátă înveńinátă.“
„Nu poś, nu poś să l'e astrî́ngî
Că-n vîrvî́ril'i da mĭál'e
Máre șóĭmă s-a puĭátî,
Șî vîrvî́ril'i s-apl'ecátî.
Da cîn șóĭma va zburáre
Raĭ ță să va dășkid'áre.“

Рăсăрит, мја рăсăрито,
рăсăрит ун фир дă брад-о
дйнтрă уша лу ал морт-о -
ку врверјо пăн йн ш́јер-о,
ку поаљуиљи ж́ос прă мăрј-о.
Ш́еј дйн вр пăн ла помнт-о
Тот је аур шй арж́инт-о.
Ал морт ла брад йм мерж́аре,
нума ста шй сă ругаре,
Ругăмнту пăн ла ш́јер-о
сă руга йнкă дă јер-о.
„Д’aудз брађе, фраћe брађе,
је астрнж́ец поаљиљире
шй ређикăц кријанж́иљире 
сă трјек ку пиш́оариљире,
сă ашћерн ош́оариљире,
ке ла пјапт мис рăу тaјат,
дар ла спаће рăу пушкат
ку сеж́атă дйн јербатă,
тот јербатă йнвењинатă.“
„Ну пош́, ну пош́ сă ље астрнг
кă йн поаљиљи а мијаље
њагре видрă са пујат,
редеш́ињљи а апкељекат.
Кйн видра ва лăтрарје
рају цă сă ва дешкиђаре.
„Д’аудз брађе, фраће брађе,
је астрнж́ец мижлоаш́иљиpe
шй ређикец кријанж́иљире
сă трјак ку пиш́оариљире,
сă ашћерн ош́оариљире,
ке ла пјапт мис рăу тајат,
дар ла спаће рăу пушкат
ку сеж́атă дйн јербатa
тот јербатă йнвењинатă.“
„Ну пош́, ну пош́ сă ље астрнг
Кă йн поаљиљи а мијаље
Галбин шăрпе са пујат,
Кријанж́иљи мја йнфaшурат.
Кйн шăрпиљи ва фишкоњаре
Рај цă сă ва дешкиђаре.“
„Д’аудз брађе фраће брађе
је астрнж́ец вăрвăриљире 
шй ређикец кријанж́иљире 
сă трјак ку пиш́оариљире,
сă ашћерн ош́оариљире,
кă ла пјапт мис рăу тајат,
дар ла спаће рăу пушкат
ку сеж́атă дйн јербате,
тот јербатă йнвењинатă.“
„Ну пош́, ну пош́ сă ље астрнг
Кă йн вăрвăриљи а мијаље
Марă шојмă са пујат,
Шй вăрвăриљи с’апљекат.
Да кйн шојма ва збураре
Рај цă сă ва дешкиђаре.“

Ispred vrata umrloga,
visok bor je izrastao:
vrh mu para u nebesa,
spustio je vite grane,
diraju ih morski vali.
Od nebesa do zemljice
celo stablo pesijava
srebrnim i zlatnim sjajem.
Umrli se boru moli,
molbu veliku govori:
„Čuješ li me bore, brate,
skupi svoje zlatne grane,
da ja mogu ispod proći,
da ispružim svoje kosti.
Teško sam ti brate ranjen,
grudi nožem probodene,
a pleća mi ustreljena,
ljutom strelom otrovanom.“
„Ja ne mogu da ih skupim,
jer u mojim korenima
zapati se crna vidra,
žile  mi je umrsila.
Vidra će se oglasiti
vrata raja otvoriti.“
Čuješ li me bore, brate,
skupi grane iz sredine,
podigni ih malo više
da ja tuda bolan prođem,
da ispružim svoje kosti.
Teško sam ti brate ranjen,
grudi nožem probodene,
a pleća mi ustreljena,
ljutom strelom otrovanom.“
„Ja ne mogu da ih skupim,
jer tu usred mojih grana,
izlegla se žuta guja,
grane mi je zamrsila.
Kad zasikće ljuta guja,
Otvor’ će se vrata raja.
Čuješ li me bore, brate,
ti vrhove svoje spusti,
i razmakni guste grane,
da ja tuda bolan prođem,
da ispružim svoje kosti.
Teško sam ti brtate ranjen,
grudi nožem probodene,
a pleća mi ustreljena,
ljutom strelom otrovanom.“
„Ja ne mogu da ih skupim,
jer u mojim vrhovima
izlegla se orlušina,
grane mi je zamrsila,
zamrsila i savila.
Orlušina kad uzleti
raj će ti se otvoriti.

It sprouted, it sprouted,
a fir tree sprouted
in front of the dead man’s door.
Its top touches the sky,
its bottom reaches the seas.
From top to bottom
everything is gold and silver.
The dead goes to the tree,
stands up and prays,
his prayer high to heaven,
he prays to the tree:
“Listen, fir tree, brother tree,
narrow your bottom 
and raise your branches 
so I can cross with my feet, 
and lay down my bones, 
for I’m badly cut in my chest,
and badly shot in my back 
with a grass arrow,
a poisoned grass arrow.”
“I cannot, I cannot narrow,
for on my lap
a black otter gave birth,
and bent my roots.
When the otter barks,
then heaven will open for you.”
“Listen, fir tree, brother tree,
narrow your waist
and raise your branches
so I can cross with my feet,
and lay down my bones,
for I’m badly cut in my chest,
and badly shot in my back
with a grass arrow,
a poisoned grass arrow”.
“I cannot, I cannot narrow,
for on my lap
a yellow snake laid eggs,
and twisted my branches.
When the snake hisses,
then heaven will open for you”.
“Listen, fir tree, brother tree,
narrow your top
and raise your branches
so I can cross with my feet,
and lay down my bones,
for I’m badly cut in my chest,
and badly shot in my back
with a grass arrow,
a poisoned grass arrow”.
“I cannot, I cannot narrow,
for on my top
a big falcon laid eggs,
and bent it.
When the falcon flies away,
then heaven will open for you”.

În vî́ru vîrcánulúĭ-o 
țî́pă púĭu górulúĭ-o.
Dă nu țî́pă cum se țî́pe,
dă frúnḑa dîn l'ámńe pícă,
Dar l'ámńíl'i să dăspícă.
„Śe će țî́pi așá dă táre
să míré șî mic șî máre?“ 
Da s-aúd'e prî́stă țáră
că ĭar vórba ĭa veńít-o
ca veńít nu̯áo̯ dungárĭ-o,
ĭar cu nu̯áo̯ă săcurĭál'e,
șî cu nu̯áo̯ă firizăál'e,
șî cu nu̯áo̯ă keser'ál'e,
lu al mort cásắ să-ĭ fácă. 
Ĭar cu nu̯áo̯ă pend'eriĭál'e
să vĭeḑ suo̯áril'i prăn ĭál'e.
Șî cu nu̯áo̯ă fereșćiĭál'e
să vĭeḑ suáril'i prăn ĭál'e. 
Șî cu nu̯áo̯ă găuriĭál'e
dă să ascúlț la cînćiśĭál'e.
Pr-o ferĭástă dor să-ț vínă,
dor dîn cásă, dî la másă,
șî cu dóru dîn obór-o. 
Pr-o ferĭástă dor să-ț vínă
ĭar de colț dă primováră,
cînd infrúnd'e ĭar pră afáră. 
Pr-o ferĭástă dor să-ț vínă 
ĭáră dóro al de fiśór-o
șî cu dor dă ńepoțắĭ-o,
pî́nă lúmĭa nu-iș cu ĭeĭ-o.
Pr-o ferĭástă dor să-ț vínă
dóru al dă ńepoáće ată̯ál'e
șî cu dor dă nororĭál'e,
pî́nă lúmĭa nu-iș cu ĭál'e. 
Pr-o ferĭástă dor să-ț vínă
de cî́nćícu cúculúĭ,
tot în tóĭu lúcrulúĭ-o,
dă cî́nćíc dă păsăr'i̯ál'e
cînd măĭ vin la cuĭburĭál'e.
Paĭ se viń șî tu cu ĭál'e,
ĭar la cása ba da ată̯áre,
la grád'íń cu floriśi̯ál'e,
șî ńívíl'i dă aráre. 
Pr-o ferĭástă dor să-ț vínă
dă cî́nćíc dă albińo̯áre
cînd măĭ vin la coșńiśo̯áre.
Albíńíl'i va cîntáre,
raĭ ță să va dășkid'áre
șî dă žă̯ál' îț va treśáre. 
Cînd cocóșî va cîntáre,
raĭ ță să va dășkid'áre,
șî dă žă̯ál'-iț va trăśáre. 
Únd'e al mortî să duśáre,
So̯áre nu măĭ răsărĭáre,
niś lúná nu ved'eráre,
niś vînt nu măĭ aburáre,
niś ruo̯á nu măĭ căd'áre,
niś lúmĭá nu măi vorbĭáre,
núma žă̯ál' máre ĭeráre, 
núma zắr' de lumănắri,
șî mirós de floŕ uscáće,
cu mirósu dăn bucáće.
Țî́ĭe să-ț fíĭe oprostî́t-o
śe gúd'e noĭ am vorbít-o.
Dă la noĭ la Dumńeḑắu,
dă la noĭ la pátru ínsă
to̯áće ráĭuŕ țî-s dășkísă,
drumúrl'i ate̯ắl'e înćínsă,
sufl'ețắlu ogoĭít-o,
ogoĭit șî umirít-o,
în ásta lúmĭe în áĭa lúmĭe. 
Noĭ nu ța-mî îngreonát-o,
ma dă žă̯ál' ćam dăscărcát-o.
S-aĭ al mortî drum înćíns-o
drum înćíns șî ŕaĭ dășkís-o,
poćeśĭál'e tărsîță̯ál'e.

Ин вйру врканулуј
цйпе пују горулој.
Дă ну цйпă кум сe цйпе, 
дă фрунза дйн љемње пикă,
дар љемњиљи сă деспикă.
„Ш́е ће цйпи аша дă таре
сă мире шй мик шй маре?”
Да с- ауђе прăстă царă
кă јар ворба ја вењит-о
кă вeњит нуоа дунгарј-о,
јар ку нуоа сăкуријаље,
шй ку нуоао фиризаље,
шй ку нуоао кесеријаље,
лу ал морт касă сăј факă.
Јар ку нуao пенђеријаље
сă ведз Cуоариљи прăн јеаље.
Шй ку нуоае ферешћијаље
сă ведз Суариљи прăн јеаље.
Шй ку нуао гaуријаље
дă с’аскулц ла кйнћиш́ијаље.
Пр’о ферјастă дор сец винă,
доур дйн касе, де ла масă,
шй ку доуру ал дйн обор-о.
Пр’о ферјастă доур сец винă 
јар де колц де примоварă,
кйнд инфрундзе јар прă афарă.
Пр’о ферјастă дор сец винă
јарă дору ал де фиш́ор-о 
шй ку дор де нјепоцеј-о,
кă пăн’ лумја ну иш ку јеј-о. 
Пр’о ферјастă дуор сец вине
дуору ал де њепоаће атаље
шй ку дуор де нуроријаље,
пăн лумја ну иш ку јеље.
Пр’о ферјастă дуор сец винă 
де кйнћику кукулуи,
тот йн тоју лукруруј-о,
де кинћик дă пăсăријаље
кйнд мăј вин ла кујбуријаље. 
Пăј се винј шй ту ку јеаље,
јар ла каса ба да атăаре,
ла грăђињ ку фолриш́ијаље,
шй њјивиљи дă араре.
Пр’о ферјастă дор сец винă
де кйнћик де албињоаре
кйнд меј вин ла кошњиш́оаре.
Албињиљи ва кйнтаре,
рају цă сă ва дешкиђаре
шй де жеаљ йц ва тереш́аре.
Кйнд кокоши ва кйнтаре,
рај цă сă ва дешкиђаре,
шй дă жăаљ иц ва трăш́аре.
Унђе ал морт ва уђаре,
Суаоре ну меј рăсăрјаре,
ниш́ Луна ну веђераре,
ниш́ винт ну мăј абураре,
ниш́ руоа ну мăј кăђаре,
ниш́ лумја ну мăј ворбјаре, 
нума жăаљ маре јераре, 
нума зăри де лумăнăри, 
шй мирос дe флори усакће,
ку миросу дe букаће.
Цйје сăц фије опростйт-о
ш́е гуђе ној aм ворбит-о.
Де ла ној ла Думњедзeу,
де ла ној де aљe патру инсă
тоће рајур цйс дешкисă,
друмурљи атеље инћинсă,
суфљецалу огијит-о,
огојит шй умирит-о,
дйн аста лумје йн аја лумје.
Ној ну цам йнгрeонат-о,
ма дă жăаљ ћам дăскертакт-о.
С’ај ал морт друм йнћинс-о,
друм инћинс шй рај дăшкис-о,
поћеш́ијаље тăрсйцаље.

U planini, na vrh vrha
Ko to plače i jauče?
To hrastovo dete pišti,
milostivo, molećivo,
da s’ drveća lišće pada,
a grane se same lome.
Zašto pištiš hraste, tako,
te se čuje nadaleko -
čudi s’ malo i veliko?
U planinu stiže glas,
pošli su da seku hrast.
Došlo j’ devet tesara,
nose devet sekirica,
a i devet teseterica,
a i devet keserčića,
mrtvom kuću da istešu,
večnu kuću da počiva.
Na njoj devet prozorčića
kroz njih sunce da proviri;
i sa devet otvorčića,
da se kroz njih pesma čuje.
Kroz prozorčić ovaj mali,
žal od kuće da osetiš,
da te žale i spominju
dok se ruča i večera,
i poslovi obavljaju.
A kroz drugi da ti dođe
dah proleća kad se javi.
Kroz prozorčić da osetiš,
žal svog sina rođenoga,
a i tvojih unučića,
koje nikad videt nečeš.
Kroz prozorčić da osetiš
tugu tvojih unučica,
a sa njima i snašica,
što ih nikad videt nećeš.
A kroz prozor mali čućeš
pesmu ptice kukavice,
kad je posla ponajviše,
i cvrkute svih ptičica,
kada sleću u gnezdašca.
Da sa njima i ti dođeš,
svojoj kući, svojoj njivi,
i gradini punoj cveća.
A kroz prozor ovaj mali,
zujku pčela da oslušneš,
kad dolaze u košnice.
Pčelice će da ti zuje,
raj će tebi da otvore,
i želja će da te mine.
Kad petlovi zapevaju,
raj će ti se otvoriti,
i žalostan nećeš biti.
Gde s’ umrli sprema poći,
na tom mestu Sunca nema,
a ni sjajne mesečine,
ni vetrovi ne duvaju,
a ni rosa tu ne rosi.
Niko ni sa kim ne zbori,
samo žal i samo tuga.
Bledi zraci sveća sjaje,
tu miriše svelo cveće
te mirišu đakonije
što ih živi namenjuju.
A tebi neka je prosto,
sve što mi izgovorismo.
Od nas malo, od Boga više.
Od nas četiri pratilje,
sav raj ti se otvorio:
tvoji puti otvoreni,
duša tvoja umirena,
umirena, olakšana -
s ovog sveta onom svetu.
Nismo tebi otežale,
nego smo ti olakšale,
drumovi ti otvoreni.
Drum otvoren, raj otvoren,
a stazice očišćene.

On the mountain top
The oak’s youngling is screaming.
It doesn’t scream a normal scream,
but one which makes leaves fall off,
and trees split open.
“Why are you screaming so loud?”,
big and small wonder.
“Word travelled across the country
and received the message 
that nine carpenters came,
with nine hatchets,
nine saws,
nine hammers,
to make a house for the dead.
A house with nine windows,
to see the sun through.
A house with nine holes,
to see the sun through.
And with nine openings
to hear the songs through.
One window lets in longing
from home, when they sit around the table,
or work outside.
One window lets in longing
for spring,
when nature turns green.
One window lets in longing
for your son,
and grandchildren
whom you will never see.
One window lets in longing
for your granddaughters
and your daughters-in-law
whom you will never see.
One window lets in longing
for the cuckoo song,
when work is at its hardest,
for the chirp of the birds
when they return to their nests.
Come with them,
to your house again,
to the gardens full of flowers
and ploughing fields.
One window lets in longing 
for the bees’ hum
when they return to their hive.
When the bees hum,
heaven will open for you,
and longing will be gone.
When the roosters crow,
heaven will open for you,
and sorrow will go away.
Where the dead man goes,
sun never rises,
moon never shines,
wind never blows,
dew never drops,
people never talk,
but sorrow reigns supreme
over fields of candles,
over the smell of withered flowers
and offerings of food.
Shall you be forgiven for
everything we talked about.
From us to God,
from the four of us
all heavens are open for you,
your roads stretched out,
your soul soothed,
relieved and tranquil,f
From this world to that world.
We didn’t make it difficult for you,
just released you from grief.
Shall your road be wide,
your heaven open,
and your paths clean.

Petrecătura dă pră drum
Ud'éșć lúmĭe sănăto̯ása
Mult îș mî́ndră șî frumo̯ásă,
șî dî ḑî́u̯a ved'ero̯ásă,
șî dî lúnă lumino̯ásă,
că al mórtî a pl'ecátî
dîntro țáră-n áltă țáră,
dắpárće prắsté otáră.
Únd'e al mórtî́ să duśáre,
ḑî́u̯a nu să măĭ faśáre,
suo̯áril'i nu răsăr'áre,
lúna nu măĭ ved'eráre,
șî ro̯áu̯a nu măĭ căd'áre,
vóĭńicú nu șuĭeráre,
săcúrĭa nu măĭ tăĭáre,
niś cocóșî nu cîntáre. 
Acólo lúmĭa nu vorbĭáśće,
núma zăŕ dă lumanắri
șî mirós dă floŕ uscáće,
cu mirósu al dîn bucáće. 
Abaćíće la d'irĭápta,
acólo ĭe poćáca tá(re). 
Dúpă-l mort cáre al'ergáre?
Al'árgă femel'íĭa toátă. 
Al mort sta șî să rugáre:
„Voĭ napóĭ să vă întorśéțî
șî ĭar sáma să luváțî
dă la źúgu boĭílorî.
Cînd tînžála va înverḑắre
șî răstă̯áĭl'i va înpupíre,
șî źúgu va muguráre,
atúnś al mort să va întorśáre
șî atúnś, șî nîś atúnśi.
Voĭ napóĭ să vă întorśéțî
șî ĭar sáma să luváțî
dúpa cásă la ferĭástă,
la vátra păcurărĭáscă,
să sămanáț bosăĭóc-o,
să-l udáț cu dîn uncróp-o
Bosắĭoc va răsăríre,
atúnś al mort va veńíre,
ĭar atúnś, șî niś atúnśi.“
Pî́nă-ĭ lúmĭa șî pomî́ntu,
Pî́nă-ĭ suáril'i șî vî́ntu,
vi úd'i cólo ca sfî́ntu.
Mĭerź al mórtî tot naínće,
zăúĭte će śe-a fost napóĭo,
c’ acólo ǐ’ cál'a curátă.
Că să fíĭe dóru ca fu̯ócu,
rĭa múri lúmĭa dă lócu.
Ma ĭe dóru-al trecătórĭo
ca șî ómu-al călătórĭo.
Că să fíĭe dóru ca fu̯ócu
rĭa múrĭa lúmĭa dă lócu.
Ma ĭa-l dóră-l trecătóri,
baș ca pómi cînd înflórî,
śeĭ măĭ dắa un vînt măĭ ră̯áśe 
floriśíca ĭut l'e triĭáśe. 
Țî́e săț fíĭe oprostî́t-o,
śe gúd'e noĭ am vorbít-o,
că noĭ nu ț-am îngreonát-o,
ma dă dor ć-am dăscărcát-o.
Al mort sta șî l'e criśáre:
„Voĭ napóĭ să vă întorśéțî
șî ĭar sáma să luváțî,
șî cînd śérbi va aráre,
șuțî́l'i va sămănáre,
cucurúḑ va răsăríre,
atúnś al mort va veńíre
șî atúnś șî niś atúnśi.
A lu fiśóri ĭa-l criśáre
șî alúĭ-o ńepoțắĭ-o
să nu șuĭére șuĭerĭál'e,
să nu ḑî́că în fluĭerĭál'e,
să nu bátă birturĭál'e,
să nu vorbáscă vórbe griĭál'e,
da pral mort să nu-l zăúće
nuáo̯ ań șî nuáo̯ ḑî́l'e,
ĭe cum ĭal nu măĭ zăúĭtă
nuáo̯ ań șî nuáo̯ ḑî́l'e.
Dă žă̯ál' pomî́ntu nu măĭ țî́ńe
că apl'ecát șî s-a zuĭtát-o
să criśáscă la nurorĭál'e
șî la alúĭi ńepoță̯ál'e
să nu cî́nće cînćiśĭál'e,
să nu źoáśe źocorĭál'e,
să nu dúcă floriśiĭál'e,
să nu poárće niś marźĭál'e,
că marźĭál'il'i îs măĭ griĭál'e
ca șîrú dă petriśĭál'e-
să nu vorbáscă vórbe grĭál'e, 
a pra’l mort să nu-l zăúĭće
nuáo̯ ań șî nuáo̯ ḑî́l'e,
ĭe cum ĭal nu mă zaúĭtă
nuáo̯ ań șî nuáo̯ ḑî́l'e. 
Dă žă̯ál' pomî́ntu nu măĭ țî́ńe!
Merź al mortă tot naínće, 
Abaćíće la párća d'irĭáptă
acólo ǐ’ poćáca táre.
La śetáće śeĭ măĭ máre,
a múma ta/tî́a će va śćetáre
șî drum îț va aratáre. 
će abaćíće la párća d'irĭáptă
că acólo ǐ’ poćáca táre,
acólo ĭ’ cál'a curátă. 
Vĭeḑ dă nu vi rătăśíre.
Pî́nă lúmĭa șî pomî́ntu 
să ud'ińéșć așá ca sfî́ntu.
BOGDÁPROST!

Петрекăтура дă прă друм
Уђешћ лумје сăнăтоасa 
мулт иш мндрă шй фрумоасă, 
шй дă дзйуа веђероасă,
шй дă лунă луминоасă,
кă ал морт а пљекат
дин тро царă йн алтă царă,
депарће прăсте отарă.
Унђе ал морт сă душ́аре,
дзйуа ну сă мăј фaш́аре,
Суоариљи ну рăсăрјаре,
Луна ну мăј веђерјаре,
шй руоа ну мăј кăдзаре,
војњику ну шујераре,
сaкурja ну мăј тејаре,
ниш́ кокоши ну кйнтаре.
Аколо лумја ну ворбјашће,
нума йј зăрј де лумăнăри
шй мирос де флори ускаће,
ку миросу ал дйн букаће.
Абаћиће ла ђирјапта,
аколо јe поћака та(ре).
Дупă ал морт каре аљергаре?
Аљaргă фемељија тоатă.
Ал морт ста шй сă ругаре:
„Вој напој сă ве инторш́ец
шй јар сама сă лувац
дă ла ж́угу бојилор.
Кйнд тйнжала ва йнвердзaре
шй ростеајљи ва йнпупире,
шй ж́угу ва мугураре,
атунш́ ал морт сă ва йнторш́аре
шй атунш́, шй нйш́ атунш́.
Вој напој сă ве инторш́ец
шй јар сама сă лувац 
дупе касе ла ферјастă,
ла ватрă пекурăрјаскă,
сă саманац бусујок-о,
сел удац ку дйн ункроп-о.
Бусујок ва рăсăрире,
атунш́ ал морт ва вењире,
јар атунш́, шй ниш́ атуш́.“
Пăнăј лумја шй помйнту, 
пăнăј Cуариљи шй вйнту,
ви уђи коло ка свнту.
Мјерж́ ал морт тот нaинће,
зеујте ће ш́е а фост напој, 
к’аколо ј’каља куратă.
Кă сă фије дуору ка фуоку,
рja мурјá лумја дă локу.
Ма је дуору трeкăторj
ка шй ому ал кăлăторj.
Кă сă фије дуору ка фуоку
рja мурјá лумја дă локу. 
Ма је дуору трeкăторј,
баш ка поми кйнд йнфлор,
ш́и мăј дăа ун вйнт мăј рăаш́е - 
флориш́ика јут ље тријаш́е.
Цйе сăц фије опростйт-о
ш́e гуђе ноји ам ворбит-о,
кă ној нуцам йнгеронат-о,
ма дă дуор ћe ам дескеркат-o.
Ал морт ста шй ље криш́аре:
„Вој напојо сă ве инторш́ец
шй јар сама сă лувац,
шй кйнд ш́ерби ва араре,
шуцйљи ва сăмăнаре,
кукурудз ва рăсăрире,
атунш́ ал морт ва вењире
шй атунш́ шй ниш́ атунш́и.
А лу фиш́ори јел криш́аре
шй алуј-о непоцеј-о
сă ну шујере шујереље,
сă ну дзйкă йн флујерјăље,
сă ну батă биртурјăље,
сă ну ворбаскă ворбе гријаље,
а прал морт сă нул заујће
нуоао ањ шй нуоа дзиље, 
кă шй јеал ну ва заујтаре 
нуоао ањ шй нуоа дзиље.
Де жеаљ помнту ну меј циње
кă апљекат шй са зујтат-о
сă криш́аске ла нурорјеаље
шй ла алуjи непоциаље
сă ну кйнће кйнћиш́ијаље,
сă ну ж́оаш́е ж́окорјаље,
сă ну дуке флориш́ијаље,
сă ну поарће ниш́ мерж́јаље,
кă мерж́јаљиљи йс мăј гријаље
ка шру дă петриш́јаље -
сă ну ворбаске ворбе гријаље,
а пра’л морт сă нул зеујће
нуоаo ањ шй нуоа дзиље,
кă шй јеал ну ва заујтаре 
нуоаo ањ шй нуоao дзиље.
Де жеаљ помнту ну меј цйње!
Мерж́ ал морт тот нăинће,
Абаћеће ла ђирјаптă
аколо ј’поћака таре.
Ла ш́етаћа ш́еј мăј маре,
Мума тйа ће в’ашћетаре
шй друму йц ва арăтаре.
Јар ће абаће ла ђирјаптă
кă аколо ј’поћака таре,
аколо ј'каља куратă.
Виједз дă ну ви рăтăш́ире.
Пăнă лумја шй помнту
сă уђињешћ аша ка свнту
БОГДАПРОСТ!

Pesma za usput do groblja
Ostaj zdravo, beli svete,
lepote te mnoge krase!
Dan te suncem pozlaćuje,
a mesec te posrebruje.
A mrtav je na put pošo
s jednog sveta, u svet drugi;
preko mnogih međa krenu.
Tamo gde je on pošao,
bela zora ne zabeli,
Sunce nikad ne izlazi,
nema sjajne mesečine,
rosa nikada ne rosi,
ni pesma se tu ne čuje,
ni sekira tu ne seče,
nit petlovi kukuriču,
niko ni s kim ne govori,
samo zraci sveća sjaje;
tu miriše svelo cveće,
i mirišu đakonije.
Kreni samo desnom stranom,
tamo ti je strana prava.
A za mrtvim ko to ide?
Trči cela familija,
A umrli im govori:
„Vi se natrag povratite,
i dobro da zagledate
na jaram što kola vuče.
Kada ruda ozeleni,
i palice cvetat stanu,
a jaram pupoljke pusti,
tad ću i ja da se vratim -
niti tada nit ikada!“
„Natrag vi se povrtatite,
i dobro da zagledate,
iza kuće pod prozorom,
gde je čobansko ognjište.
Tu bosiljak vi posejte,
zalijte ga vrućom vodom.
Kad bosiljak bude niko,
tad ću i ja da se vratim -
niti tada nit ikada!“
Dok je sveta, dok je veka,
dok je Sunca, dok je vetra,
ostaćeš na onom svetu!
Pokojniče napred samo,
zaboravi šta je bilo,
tamo ti je staza čista!
Kad bi žal k’o vatra bio,
ceo svet bi uništio,
al’ je žalost kratkog veka,
kao jahač u prohodu.
Kad bi žal k’o vatra bio,
ceo svet bi izgoreo,
al’ je žalost kratkog veka,
kao voćnjak kad procveta,
hladan vetar kad zatrese,
cvetove mu sve raznese.
Tebi nek je oprošteno
sve što mi izgovorismo.
Mi ti nismo otežale,
već od bola olakšale.
A mrtav im poručuje:
„Vi se natrag povratite,
a i dobro zagledajte
kad jeleni orat stanu,
a košute sejat budu,
i kukuruz bude niko,
tad ću i ja da se vratim,
niti tada nit ikada.“
Sinovima poručuje,
a i svojim unucima,
da ne zvižde, da ne poje,
da u frule ne sviraju,
da ne idu u birtije,
ne govore reči ružne;
mrtvog da ne zaborave
devet punih godinica
i još devet dana pride.
A od žala zemlja puca
jer pokojnik na put krenu,
a da nije poručio
snajama i unukama
da pesmice ne pevaju,
da u kolu ne igraju,
da se cvećem ne zakite,
da ne nose ni merdžane,
jer su oni ponajteži,
kao niska kamenčića.
Teške reći da ne zbore,
mrtvog da ne zaborave
devet punih godinica
i još devet dana pride.
Pokojniče napred samo,
i skreni na desnu stranu,
tamo ti je strana jaka.
Kod tvrđave ponajveće
čekaće te Majka tvoja,
put će tebi pokazati.
Skreni desno, desnom stranom,
tamo ti je put ispravan.
Čuvaj se da ne zalutaš.
Dok je sveta, dok je veka,
odmaraćeš kao svetac,
i duši ćeš naći leka.
BOG DA PROSTI!

Song for the way to the graveyard
Stay healthy, good world!
Beauty adorns you,
sun gilds you,
moon shines on you.
The dead left this world
for the other one,
far away, across the borders.
Where he’s going
the day never comes,
sun never rises,
moon never shines,
dew never drops,
lads never whistle,
axes never cut,
roosters never crow.
Nobody talks to anyone there,
there are only candle fields,
and the smell of withered flowers
and offerings of food.
Take the right side,
that’s your path.
Who is running after the dead?
The whole family.
And the dead says unto them:
“Go back
and pay attention
to the plow drawn by oxen.
When the beam turns green,
the nails blossom,
and the yoke buds,
then the dead will come back
and not even then!”
“Go back and 
pay attention to the plot 
behind the house, under the window,
at the shepherd’s hearth.
Sow basil there,
and water it with hot water.
When the basil springs,
then the dead will come back,
and not even then!”
‘Til kingdom come,
‘til the sun shines,
you’ll stay there like a saint.
Go ahead, dead man,
forget what used to be,
the path is clear.
If longing were like fire
the world would peter out.
But longing is just passing,
like a traveller.
If longing were like fire
the world would peter out.
But longing is just passing,
like blooming trees,
when the cold wind blows,
the flowers just fall off.
Everything we talked about 
you will be forgiven for.
We didn’t make it difficult for you,
just released you from grief.
The dead man preaches:
“Go back
and pay attention again.
When stags plough,
deers sow,
and corn springs,
then the dead will come back
and not even then”.
He preaches to his sons
and grandsons
not to whistle,
not to play the pipe,
not to go to taverns,
not to throw heavy words,
and not to forget the dead
nine years and nine days,
he shouldn’t forget
nine years and nine days.
Earth is shattered with sorrow,
he left and forgot
to preach to his daughters-in-law
and granddaughters
not to sing songs,
not to play games,
not to pick flowers,
not to wear beads,
as they weighed more
than a string of stones,
not to throw heavy words,
and not to forget the dead
nine years and nine days,
he shouldn’t forget
nine years and nine days.
Earth is shattered with sorrow.
Go ahead, dead man,
take the right side,
that’s your path.
At the largest citadel,
your mother is waiting for you
to show you the way.
Turn to the right,
there’s your path,
and the way is clean,
don’t go astray.
‘Til kingdom come
rest like a saint.
GOD BLESS YOU!